Ponekad moras da skocis sa mosta i da tek u padu dobijes krila…
Jutro koje je doslo posle.
Pijem kafu i pomalo me jos muci temperatura, ona unutrasnja borba mene same, sta je to sto sam dozvolila, sta je to sto sam pustila, sta je to cemu sam se prepustila, a sta je to sto jasno vidim, ali se pravim da ne vidim. Uvek ima i toga i jako smo svesni do kraja svega, samo okrecemo naglo glavu i koracamo kao da se ne desava, kao da se nije desilo…
Jesam li skocila?!
Izgleda da jesam, samo jos nikome nisam rekla.
Mozda i ne treba reci.
Shvatice sami, kad tad.
Ili kada njima bude od znacaja.
Нема коментара:
Постави коментар